Eh, ta Vojvodina... Mesto prkosa i ponasa, ljubavi i mrznje, ravnopravnosti i tolerancije. Mesto gde je svaki covek boem. Mesto Vase Ladackog, Zvonka Bogdana, Lukijana Musickog, Ticijana, Ilariona Ruvarca, Ignjata Junga, Dositeja Obradovica... Mesto Fruske Gore i druge Svete Gore. Mesto lola i lala. Mesto Karlovaca, Mitrovica, Danibusa, Mesta sa zadnjih deset slova azbuke, C, S, Ž, Č, Ć... Bečej, Srbobran, Vršac, Sombor, Kisač, Silbaš... Mesto varosi, salasa i sokaka. Mesto vinograda i zitnih polja. Crvenog i belog vina, tamburasa i fijakera, vranaca i pasa cuvara. Mesto gde se sneg docekuje sa osmehom, a ispraca sa suzom. Mesto gde sve ima svoj, neki drugaciji miris. Mesto gde svakom coveku poreklom iz Vojvodine, ma gde god bio, na prvi ton tambure zaigra srce. Mesto gde je merak zadnji dinar dati tamburasu i kocijasu koji te u zoru fijakreom dovezao kuci. Mesto gde se samo jednom voli i samo jednom ljubi. Mesto ravnice gde je svako dalekovid. Mesto tvrdjava, zamaka i dvoraca...
U toj ravnici je i moja Sremska Mitrovica, na toj obali Save, u tom Sremu. Znate, to je ono mesto gde su se sremci najeli sunke, a svabe zauzele bunar. Mesto gde se meni zaustavila Sava, skazaljke stare gde ce uvek biti pesma mene i moje drage. Moje prve i poslednje suze, prve i poslednje ljubavi. Mesto gde nedam ni domacem ni dodjosu da mi kvare tu uspomenu, tu notu ravnice koju svi mi iz Vojvodine nosimo. To je moje mesto bilo, jeste i bice. To je moje mesto gde je svako dobar dok se ne dokaze pred Sudom, Bogom i Svetom u suprotno. To je moje mesto hladnog belog vina, vruce prasetine, tuznog i veselog zvuka tambure.
Vojvodina, Sremska Mitrovica je mesto mog kucerka starog iz centra grada, kuceta i maceta, majke i oca...
U toj ravnici je i moja Sremska Mitrovica, na toj obali Save, u tom Sremu. Znate, to je ono mesto gde su se sremci najeli sunke, a svabe zauzele bunar. Mesto gde se meni zaustavila Sava, skazaljke stare gde ce uvek biti pesma mene i moje drage. Moje prve i poslednje suze, prve i poslednje ljubavi. Mesto gde nedam ni domacem ni dodjosu da mi kvare tu uspomenu, tu notu ravnice koju svi mi iz Vojvodine nosimo. To je moje mesto bilo, jeste i bice. To je moje mesto gde je svako dobar dok se ne dokaze pred Sudom, Bogom i Svetom u suprotno. To je moje mesto hladnog belog vina, vruce prasetine, tuznog i veselog zvuka tambure.
Vojvodina, Sremska Mitrovica je mesto mog kucerka starog iz centra grada, kuceta i maceta, majke i oca...
