Ozbiljna pošast hara ne samo Srbijom nego celim svetom. Ne, ne mislim na Kovid. Ovo je mnogo ozbiljnije. Svetom hara epidemija apatije i manjka svesti o opštem dobru.
Da zanemarimo svet, da vidimo šta možemo da uradimo ovde! Kod nas! U Srbiji!
Na koliko dnevno naiđete objava sa molbom share, za sms na 3030, za uplatu, za pomoć. Na koliko od njih zastanete, pročitate, pošaljete sms, uplatite neku siću mobi banking-om, podelite post?
Sramno mi je za mene kao pojedinca, sramno mi je za drzavu da se lečimo sms-ovima, donacijama, poklonima. Gde na svu bedu organizacija/organizacije preko kojih se sredstva prikupljaju zadržavaju deo priloga. A čak ni to nije najveća beda. Lice za koje se skupljaju sredsta mora da ima neki X(iks) faktor koji će odlučiti da se većina založi za isto. Da se za isto lice čuje. Ako nemaš taj X faktor, bićeš samo fusnota na nekom lokalnom portalu koja je završila sa ovozemaljskim životom čekajući da te neko pronađe na N-toj stranice neke fondacije i da pusti sms za tebe. Ovo nije rešenje!
Dugo razmišljam kako bi se ovaj problem sistematski rešio. U razgovoru sa jednim prijateljem, sinulo mi je. Kad bi se na svaku akciznu robu podigla cena za samo dinar-dva, koji bi bili preusmereni na poseban državni račun iz kog bi se finansirala lečenja koja ne pokriva zdravstveno osiguranje. Zamislite. Sa svakim pređenim kilometrom u autu/motoru/kamionu/brodu/avionu/autobusu doniraš. Sa svakom šoljicom kafe, svakom cigarom, svakom čašom alkohola doniraš. Kao što je svoj put našao Tijanin Zakon, možda bi i ovakav neki zakon našao svoj put. Neki zakon o ravnopravnoj šansi za život.
Rekao sam.
