Ne znam baš kako bih ovu priču započeo. Vazda stvari bih hteo kazati. Mozda da odgovorim na zamerku vas kojim Sava teče u desno, nama kojim teče u levo. Jeste, kod vas su kapije i ograde niske, otvorene i jasno vam se avlija vidi. A i bedem do komšije je isto tako do struka. Visine da ga i terijer iz šege može preskočiti. A kod nas visoke, nemož im ni iz zatrke vrh dohvatiti. A tek oni gongovi... Mater im... Nemož ko čovek ni u avliju da vam se zaviri. Jeste, tako je. Vaistinu su nam bedemi i tarabe visoke. Svako u svoju štalu gleda. A komšu viđaš za svečare i slične terevenke i posle drugog frćoka rakije ni ne setiš se da čantraš. Da čantraš kako je onaj komša Pera, mater mu za po brazde zagazio među i slične teme da Peri crkne krava. Ipak bolje mu rodio kukuruz ove godine. Ma koga bole...
A ja evo, opet imam sve što mi treba. Frtalj leba, i komad ravničarskog neba. Ahaaa... Čim mi Fruška ispred, a Sava iza, postanem toliko dalekovidan da vidim i kad se šeće Protina kći. A tek kad vidim dno Fruškogorskog balona, iii... Ma dalekovidan na više nivoa. Nije da nisam ni u ovoj varoši sa pogrešne strane Save viđao dno. Al` tad krene neka nostalgija mater joj, sve neki razdragani čilaši na salašu i firange svezane u mašnu u sobi do šora prolaze kroz glavu. Mada nisam nikad imao čilaša, a ni vranca, al dobro sad... A ni firange nisu bile baš one prave čipkane, nego neke sa Rumskog Vašara od nekog kineza. Al su bile u sobi do šora, na
pendzeru sa kog se vazda ćućorilo sa komšinicama. Pa most Sv. Irineja, čoveče pa tamburaši što sviraju prave bećarce. A ne ove modernizovane starogradske, kad ne umeju da tamburaju Četr Konja, o čemu dalje da pričamo. Eee pa krenu one lepe uspomene, pa sve u superlativu. Pa gulaši, pa ražnjevi i ražnjici. Milinica jedna. A kad dođe momenat da ih moliš da tamburaju Jesen Stiže Dunjo Moja, koju inače skrate za strofu i pol... E tu je derane daj da platimo, pa da idemo. Ma presečeš, spakuješ prnje pravac autobus. Šabac via Majur via Štitar via Dublje via Klenje via Bogatić via Bog te pitaj upiša se živ via Mačvanska Mitrovica. Ono da si krenuo vozom Beograd - Bar pre bi stigao. Zagaziš prvi, od tih 262 i pola koraka kolko je dugačak Most Sv. Irineja i već čuješ ono hiphophiphop koje se pretvara preko hiphopahiphopa u hipahapahipahapa. Pa sa pola Mosta Sv. Irineja vidiš zvonik Crkve Sv. Dimitrija... Dobro došao na stranu gde kad tražiš amper, dobiješ amper i ne gledaju te belo kako da ti daju struju... Mislim... Odjeknu aber, eno ga vratio se... Svi ono jesi ti onaj sto je ono i to? Bio sam. A šta je sa onom? Uvenula, ko i crvene i bele ruže što poklanjane su. I šta ćeš sad? Kako šta? Otresem bagov i stavim nov duvan u novu lulu. Ajte s milim Bogom. Zagazim kućni basamak, dobro ti došo dome moj. Prvo jutro, pa ne znaš gde bi i šta pre. Malo čudni, ti novi klinci ovi ovde ko i oni amo. A i ovi stariji klinci nisu kao što su bili, a i fale tu neki sokaci. Nije baš sve kao što je bilo. Ili jeste?
Ta sa milim Bogom, dunem prašinu sa buklije natočim Belog Karlovačkog pa pravac medj stare bećare. Gledaju nešto čudno ko da sam u vagrobu. Ravanice mi, posle prvog dna buklije sve leglo na svoje.
Sad nisam siguran zašto sam vam ovo ispričao, al kako kaže Lane, što ne škodi mora da koristi. A i ne mora.
A ja evo, opet imam sve što mi treba. Frtalj leba, i komad ravničarskog neba. Ahaaa... Čim mi Fruška ispred, a Sava iza, postanem toliko dalekovidan da vidim i kad se šeće Protina kći. A tek kad vidim dno Fruškogorskog balona, iii... Ma dalekovidan na više nivoa. Nije da nisam ni u ovoj varoši sa pogrešne strane Save viđao dno. Al` tad krene neka nostalgija mater joj, sve neki razdragani čilaši na salašu i firange svezane u mašnu u sobi do šora prolaze kroz glavu. Mada nisam nikad imao čilaša, a ni vranca, al dobro sad... A ni firange nisu bile baš one prave čipkane, nego neke sa Rumskog Vašara od nekog kineza. Al su bile u sobi do šora, na pendzeru sa kog se vazda ćućorilo sa komšinicama. Pa most Sv. Irineja, čoveče pa tamburaši što sviraju prave bećarce. A ne ove modernizovane starogradske, kad ne umeju da tamburaju Četr Konja, o čemu dalje da pričamo. Eee pa krenu one lepe uspomene, pa sve u superlativu. Pa gulaši, pa ražnjevi i ražnjici. Milinica jedna. A kad dođe momenat da ih moliš da tamburaju Jesen Stiže Dunjo Moja, koju inače skrate za strofu i pol... E tu je derane daj da platimo, pa da idemo. Ma presečeš, spakuješ prnje pravac autobus. Šabac via Majur via Štitar via Dublje via Klenje via Bogatić via Bog te pitaj upiša se živ via Mačvanska Mitrovica. Ono da si krenuo vozom Beograd - Bar pre bi stigao. Zagaziš prvi, od tih 262 i pola koraka kolko je dugačak Most Sv. Irineja i već čuješ ono hiphophiphop koje se pretvara preko hiphopahiphopa u hipahapahipahapa. Pa sa pola Mosta Sv. Irineja vidiš zvonik Crkve Sv. Dimitrija... Dobro došao na stranu gde kad tražiš amper, dobiješ amper i ne gledaju te belo kako da ti daju struju... Mislim... Odjeknu aber, eno ga vratio se... Svi ono jesi ti onaj sto je ono i to? Bio sam. A šta je sa onom? Uvenula, ko i crvene i bele ruže što poklanjane su. I šta ćeš sad? Kako šta? Otresem bagov i stavim nov duvan u novu lulu. Ajte s milim Bogom. Zagazim kućni basamak, dobro ti došo dome moj. Prvo jutro, pa ne znaš gde bi i šta pre. Malo čudni, ti novi klinci ovi ovde ko i oni amo. A i ovi stariji klinci nisu kao što su bili, a i fale tu neki sokaci. Nije baš sve kao što je bilo. Ili jeste?
Ta sa milim Bogom, dunem prašinu sa buklije natočim Belog Karlovačkog pa pravac medj stare bećare. Gledaju nešto čudno ko da sam u vagrobu. Ravanice mi, posle prvog dna buklije sve leglo na svoje.Sad nisam siguran zašto sam vam ovo ispričao, al kako kaže Lane, što ne škodi mora da koristi. A i ne mora.
No comments:
Post a Comment