Trag vremena

I ti i ja gledamo isti svet.
I ne vidimo ga isto.
Ti, vidis samo trenutak sadasnjosti.
Ja, vidim i proslost tvoje proslosti
i buducnost tvoje buducnosti.
Ti, moju sadasnjost ni proslost i buducnost,
nikada neces videti.
I da prodjes milju u mojim cipelama.
I da osetis trenutak moje patnje.
Samo ces osetiti smrad cipela
i krvi do pola zaraslih rana.
I vidim dubinu reke tvojih suza,
osecam tezinu tvog kamena na svojim ledjima.
Slusamo Mocarta, Rekvijem.
Da li ga cujemo, da li ga osecamo?
Ti i jesi, zrno pustinjskog peska.
Koje vetar nosi, podize i spusta.
Lajt motiv prepricanih prica, nebitnih ljudi.
Ja i jesam, pustinja stena.
Koja stoji u zutom moru dina.
Oblikovana peskom, pescane oluje.
Biblioteka prica, nebitnih ljudi.
Pijemo isto vino crveno.
A da li u isto verujemo?

Stena, Agnus Dei, kljuc katanca knjige,

zapecacenih knjiga ispricanih prica.

Trag vremena, spomenik proslosti.

Obeliks buducnosti, pustinjiski bozur.