Ti

A za tebe je to samo bio izlet...
Ja pokupicu mrvice...
Ocisticu fleke...
Ti...
Biraj oruzje...
Zazmuri, potegni, pucaj...
Tebi je to bio izlet, meni poslednji let...

Trenutak

   Nemam svete njoj ja sta da zamerim. Da joj zamerim imam samo jednu stvar. Da joj zamerim sto je verovala da sam jak. Nisam siguran da li je to njoj u opste za zameriti...
   Kao da sad iznova zivim taj trenutak. Trenutak, kad mi je u ocima slabost, a trgnula je u neverici glavom znajuci da ne postoji jaci. Da li mogu i sebi da zamerim? Da li mogu i sebi da zamerim, sto ljudima verujem? Sto verujem da smo svi od istog oca i majke rodjeni, te da smo svi i ljudi. Znam da mogu sebi da zamerim sto nisam iskoristio trenutak. Trenutak kad su zvonila zvona svadbena, a ja ih nisam iskoristio. Pomozi mi Boze u ovom trenutku, nakon verovanja u svu tvoju decu, moju bracu i sestre. Kako ti da im sudis, a tek kako ja da im sudim? Izgleda da sam u toj enigmi jedini krivac, zar ne? Nakon svega, u tebe gledam zvezdo Danico i tebe Boze gledam. Gledam u vas kao jedini oslonac na tom putu ponovnog pronalaska sebe.
   Okrenucu se na Istok, a pozdraviti Zapad. Obecavam da cu verovati u sebe i trecu srecu. A ako vec ne postoji moje parce neba ispod kojeg stojim Boze, dacu sve od sebe da ga stvorim.

Rec zahvalnosti

Nedostajace mi, taj miris Dzeka.
Pesma i kotlic u noci preko leta.
Hladna sljiva kad procveta.
Falice mi i ta ljubav stara.
Vino, bluz i ta pijana gitara.
Falice mi i taj kamen.
Hladan talas i veciti plamen.
Falice mi i taj azmafon i mikrofon
sto svaku rec upije.
I praznu casu kada ispije.
Sve prenosi na zvucnik
samo tugu sakrije.
Nedostajace mi i te ulice i pasazi,
Miris hladne reke, brdoviti pejsazi.
Nedostajeci mi galop bele grive,
nasmejani dani i te reci saljive.
Setnje sa Adonisom, 
na ivici ludosti i razuma.
Britke reci neispostovanih ultimatuma.
Falice mi i ta odgrizena jabuka,
mir i san tudjeg jastuka.
Nedostajace mi i taj domaci stranac,
vuk samotnjak, trezan pijanac.

Vreme

Cudna je stvar ta proslost.
Zivis u senci vremena,
A vreme...
Kao planinsko jezero.
Stoji tu, iza svojih brda.
Stoji i ne ide nigde.
Samo se tako povremeno,
Odledi, pa ponovo zaledi.
Zima ove godine je malo duza,
A i led je deblji.
Sve je stalo,
A okolo sve leti.
Cvrkut po koje ptice,
obelezi to kratko leto.
Nova se repa vadi.
Planinom odzvanja cegrtanje tarupa.
Led.
Led je na istom mestu, deblji je.
Sledece godine nastavlja dalje.
Postao je glecar.

Smisao zivota, koja je?

   Da li ste se ikad pitali koja je poenta zivota, koja je smisao zivota?

  

  Da li je ista za mlade I za stare? Da li je iste za ozenje I udate, kao I za slobodne, razvedene I napustene? Da li je ista za one bez dece, za one sa dvoje dece, za one sa cetvoro dece? Da li je ista za siromasne I bogate? Da li se menja spram evolucije coveka. Spram ove evolucije losih vrednosti?

   

  Da li je poenta zivota imati novac, ili imati ogromnu kucu? Da li je poenta zivota imati porodicu? Ili je poenta I smisao zivota nesto sasvim drugo?

  Nemojte da sad gledate cudno, ali kako ja vidim, poenta zivota je sigurno nesto sasvim drugo, ali je ista za sve. Poenta zivota je naci svoj unutrasnji mir. Unutrasnji mir I sklad koji te ispunjava. Nekom je taj miri dete, nekom posao, nekom novac… Jer neretko predmet naseg unutrasnjeg mira je nas san. Tacnije kad polako pocnemo da ostvarujemo svoj san. Nista lepse. Ustajes sa osmehom, lezes sa osmehom. Desavaju se I problem, ali se resavaju lako, ne obazires se. Zivis zivot punim plucima u punom I pravom smislu tih reci.

  A sta kad izgubis svoj unutrasnji mir, poentu I smisao zivota? Sta ako si ga imao pa izgubio, ili ga nisi nikad ni nisao? Samo kazem…

 Razmislite o tome. Mozda niste ni svesni da zivite punim plucima.

Istina

Mislio si da si jak,
Dok nisi spoznao koliko si slab.
Mislio si da mrzis,
Dok nisi spoznao koliko volis.
Mislio si da vreme stoji,
Dok nisi spoznao koliko leti.
Mislio si da za ljubav treba dvoje,
Dok nisi shvatio da je dovoljno samo jedno.
Mislio si da znas,
Dok nisi shvatio da jos ucis.
Mislio si da se lose desava drugima,
Dok nisi doziveo lose.
Mislili su si da si jak,
Al' onda su shvatili koliko si slab.

You thought that you are strong,
Until you saw how week you are.
You thought that you can only hate,
Until you saw how much you can love.
You thought that time doesn't flow,
Until you saw how much time flies.
You thought that you need two people for love,
Until you find out, it actually needs one.
You thought that you know,
Until you find out that you are still learning.
You thought bad things happens to other people,
Until you've experienced the worst.
They thought that you are strong,
But then they saw how week you are.

Nada

Sva smo vrata otvorili.
Sve bojeve dobili. 
Sva smo vrata izmedju nas zatvorili
i sve reci izgovorili. 
Nada jos ostala je.

Godina je iza nas prosla.
Ispred tebe, ispred mene, nova je dosla. 
Malo je pred ponoc, 
vojvodjanski veju snegovi. 
U ponoc kad kazaljske se spoje. 
Nasi svetovi ce da se razdvoje.
Nestajes ti, nestajem i ja.
Iza mene nada ostala je.

Mozda i nesto u mislima kazem, mozda mi i nesto u mislima kazes. A mozda i to sto si rekla, samo lazes. Ali nada jos postoji.

Nada jos postoji. Ona ne zna za godine,
leta i jeseni. 
Ona ne zna ni da broji.
Nada je tu gde jeste. 
Tu je na posebnom mestu gde stoji.
Ne zna da ode,
ne zna da se boji.

Otisla ti, otisao i ja. 
Nada jos uvek tu je. 
Niko ne zna da postoji.

by Milos Birovic

•