Epidemija

   Ozbiljna pošast hara ne samo Srbijom nego celim svetom. Ne, ne mislim na Kovid. Ovo je mnogo ozbiljnije. Svetom hara epidemija apatije i manjka svesti o opštem dobru.

  Da zanemarimo svet, da vidimo šta možemo da uradimo ovde! Kod nas! U Srbiji!

  Na koliko dnevno naiđete objava sa molbom share, za sms na 3030, za uplatu, za pomoć. Na koliko od njih zastanete, pročitate, pošaljete sms, uplatite neku siću mobi banking-om, podelite post?

  Sramno mi je za mene kao pojedinca, sramno mi je za drzavu da se lečimo sms-ovima, donacijama, poklonima. Gde na svu bedu organizacija/organizacije preko kojih se sredstva prikupljaju zadržavaju deo priloga. A čak ni to nije najveća beda. Lice za koje se skupljaju sredsta mora da ima neki X(iks) faktor koji će odlučiti da se većina založi za isto. Da se za isto lice čuje. Ako nemaš taj X faktor, bićeš samo fusnota na nekom lokalnom portalu koja je završila sa ovozemaljskim životom čekajući da te neko pronađe na N-toj stranice neke fondacije i da pusti sms za tebe. Ovo nije rešenje! 

 Dugo razmišljam kako bi se ovaj problem sistematski rešio. U razgovoru sa jednim prijateljem, sinulo mi je. Kad bi se na svaku akciznu robu podigla cena za samo dinar-dva, koji bi bili preusmereni na poseban državni račun iz kog bi se finansirala lečenja koja ne pokriva zdravstveno osiguranje. Zamislite. Sa svakim pređenim kilometrom u autu/motoru/kamionu/brodu/avionu/autobusu doniraš. Sa svakom šoljicom kafe, svakom cigarom, svakom čašom alkohola doniraš. Kao što je svoj put našao Tijanin Zakon, možda bi i ovakav neki zakon našao svoj put. Neki zakon o ravnopravnoj šansi za život.

Rekao sam. 

Ona i on

Ona je spremna i kada ga nema,
do groba da mu bude verna.
Ona hoće da popusti kočnice.
On za nju s neba da poskida zvezdice.
Ona želi da mu poklanja aplauze.
On želi nju, bez prekida i pauze.
Otkloni nemir, pokloni joj pesmu.
Da ga ljubi kao na filmu,
pokloni mu svemir.
Zato od večeras Ti budi Ti,
a ja biću Ja.


Nisam vidovit, ali mi nije kunst da predvidim budućnost. Poslušaću instikt. Prvi put, ovog puta.

Je suis Lala, Je suis Srbija!

  ...- - -... I remember 99' News was on the radio Goosebumps covering my skin Them bomb Serbia

    Svi prijatelji su me oduvek gledali čudno i pitali, kako to da se ne sećam šta je bilo pre dva sata, a u najsitniji detalj se sećam šta je bilo na primer 17.06.2004 u 20:00h. šta da vam kažem ni sam ne znam. Valjda mi takav horoskop, fakat sam poduplana škorpija.

   Upisale mene sestre od ujaka u prvom osnovne, u prvi osnovne, tj. prvi pripremne osnovne muzičke škole. Na nekom ispitu il proveri šta god, dali oni meni violinu, pa klavir i šta ti ja znam šta jos sve. Posle par dana zove mladja sestra, sviraćeš trubu. Ma šta ti ja znam sestro, daj mi leba, griza sa cimetom i igara. Kaže moraćeš da ides dva puta u prvi, pa dva puta u drugi pripremni razred, jer krećeš pre vremena za trubu... Aha, a gde je kućica da se zapljunem i ko prvi žmuri? 

                                                             

                                              Them bomb Serbia
Celebrating jubilee Sixty years of NATO gun So they want to see me run Predavao mi, nam trubu jedan debeli profa iz Zemuna. Vazda je bio smešan, mešao je č i ć. Pripremalo se neko takmičenje, kažu kao republičko. Ma dobro de, kažte vi meni ko će biti lopov, a ko žandar? Mesec dana, svaki dan dva drugara iz klase ispred mene i ja smo vežbali. U školi, oni kod mene, ja kod njih. Lisičica i Azbuka... Do, re, mi, fa, sol, sol, sol, sol, la, la, la, la, mi, sol, mi, sol, re, re, mi, fa, mi, mi, re, re, do, sol, znak repeticije. Sve četvrtine, par polovina i po koja sinkopa... Kaže profa, ićeš sa njima u klasi. Ovde si kolko i oni, greota zbog godina da te hendikepiraju. Napisao profa opravdanje, direktor, onaj što ga možete videti u gradu sa lulom (Nije stari pošteni i pijani Frk) overio i potpisao. Tata Neša predao učiteljici. Sutra ujutru krećemo. Sećam se tog dana, sećam se svakog sata, svake sekunde, svakog trena, svakog detalja... 07:00, beli Fijat Uno 1,0 sa od milja zvanim Fajerovim motorom staje ispred Filipa Višnjica 62. Idemo Drezga, otac mu Pera, mama Ceca kustos Muzeja Srema beše i ja. Izašli smo na auto-put. Vadi Drezga iz torbe neku crnu kesicu piše No Problem na njoj. Nikad video ja to do tad nisam mogu vam reći. Nudi on mene, a ja sve nešto stidljiv odbijam. Ma daj jedan da probam. Evo i sad osećam taj ukus kikirijika preliven čokoladom. Hajte molim vas, šta sam ja znao. Slatkiši su mi bili šnen-okle, tašci sa domaćim dzemom od kajsija, ruske šubare i nedeljni koh eventualno kako smo mi zvali kolač Maja Marijana. Mati videla na 3. kanalu neki njen čokoladni kolač. Nudi on tako mene svaki put kad on uzme koji taj Nema Problema, a ja i dalje sve stidljivo odbijam. Mada još uvek nadraženo čulo ukusa vapi za još kojim. Ma daj još koji. Daje Drezga meni kesicu, motam kaži-prstom i srednjim (stav izražavajućim) prstom po kesici. Prazna je. Briznuli smo svi u smeh. Skinuo je torbu sa gepek police. Puna Nema Problema i Fazona u ljubičastim i zelenim folijama. Jao milinice jedne.

So they want to see me run Yes they're in for the treat How we spoiling their fun Lift my fist up in the air

Bulevarom Revolucije smo stigli do parka. Tu izmedju Beogradske, Karnegijeve i već pomenutog bulevara. Tu je bila, jeste i koncertna sala gde je bilo takmičenje. Radak sa njegovima je već bio tu. A i sestre su tu bile. Sačekale me sa Pionirovim karamelama. Mladja je bila u nekoj komisiji ili šta ti ja znam. U to vreme je išla istovremeno u srednju muzičku i akademiju. Kažu da je bila neki, kako švabe vunder kid. Vazda je mlatila lova u filharmoniji. A bila je 7. ili 8. razred Bajićeve. Još se sećam izraza lica ljudi kad me pitaju što sam upisao muzičko i ko me je upisao. Elem fakat smo mnogo poranili, a trubači su kretali tek u podne. Odvede nas Pera do obližnjeg parka. Hajte da doručkujemo. Bila je tu neka hamburgerija u aluminijskom crnom kiosku šestougaonog oblika. A jao majko mila. Moj izraz lica kad sam video ljubičasti kupus i ljubičasti luk, a tek pljeskavica. Šta sam ja znao. Moj pojam pljeskavice su bile mama Mirine nedeljne faširane šnicle. Šta da vam kažem. Ja sam srećno dete devedesetih, roditelja neke niže i povremeno više srednje klase, roditelja srednje više klase. Šta reći naivna predratna deca, tad već dede i babe pomamili se kako kažu na nekog Jezdu i Dafinu... Kako god. Došlo podne, prvi je nastupao Drezga, pa ja i na kraju, kako su ga kasnije od milja prozvali Siki Pepeljara. Na klaviru nas pratila jedna devojka, posle mi predavala solfeđo, Jelena Radivojević. Uf, čekali smo rezultate i čekali i čekali. Već vreme ručku. Odvede nas Pera na Slaviju u Mek Donalds. A jaooooo miline. Big Mek, pomfrit, pepsi, neki sladoled i šejk. Mislim da je Drezga rekao da se to zove neki Srećan Obrok il tako nešto.  

I lift my fist up in the air

Dance away the evil spell Reggae beat out on the street War cry, war cry

Prišli Peri neka dva čoveka, jednog sam prepoznao bio je u toj nekoj komisiji i malo je smešno da ne kažem čudno izgledao. Pera je premenuo izraz lica i rekao krećemo nazad, ne možemo više da čekamo na rezultate i dodelu nagrada i diploma. Usput u povratku dok smo Drezga i ja tamanili ostatke Big Meka, rekao nam je da je Siniša treći i deli treće mesto sa još nekim dečkom, Drezga je drugi, ja prvi, a da mi je neka devojka iz Gornjeg Milanovca pobegla za par bodova za super prvo mesto. Kaže da ću u Maju ići sa tom devojčicom u Pariz na medjunarodno. Treba da sviramo duet. Neki Menuet od nekog Heringa ili Hemingveja ili kako već. Čim sam ušao u kuću odmah sam seo pred televizor. U to vreme sam pratio mnogo serija. I Kasandru i Ljolvisnu i Tres Muheres i tu, što je tad upravo počinjala. Esmeralda. A vazda sam tapkao sličice pomenutih serija, a i moćnih rendzera sa moj sad omiljenim tamburašem, dobro de violinistom Aljošom Leščuk. Čekajući nastup u šminkernici Dobrice Milutinović

Taman što sam bukvalno ušao u televizor oni mi prekinuli seriju. Pu mater mu. Od tog trenutka nisam baš nešto pratio Esmeraldu. Više sam gledao neke domaće filmove. E jes bio smešan onaj švaba što se derao, držao ruke preko očiju i udara glavom od drveće. A i oni naši što su trčali za onim zrnom da pročitaju šta piše na njoj. Valjda odakle baterija baca il kako već. Ne znam ti ja o čemu oni pričaju. 

                                           Them bomb Serbia

Them bomb Serbia Them bomb Serbia

Sutradan ujutru su došli neki ljudi u nekom crnom kockastom dzipu, sećam se bile su BG table, po tata Nešu. Kaže moj Neša sedite, popite kafu i rakiju sad ću ja. Otišao je do špajza, imali smo neki jako mali podrum u njemu. Sklonio je neke dzakove sa krompirom i lukom i podigao poklopac od podruma. Uzeo je neke dve poveće zelene torbe. Uzeo je neku ćebad napakovao unutra i rekao ako bila šta bude da legnemo tu i da pazim na mamu i brata. Posle mesec dva tata Neša je bio opet u gradu, ali nije smeo da dolazi kući. Posle mi je spominjao neke mine i neki vod i da se njih par izvuklo samo, al ne sećam se najbolje detalja. Ali se sećam kad smo mu išli u posetu u bolnicu. Nešto pred bratov rođendan 04.06. Smejao se. Kaže ja tamo izvukao živu glavu. Došao ovde u Mandjelos da ispratim iznošenje nekih sefova i pogodi me geler. Još čuvamo taj geler. Pored službenog TeTe-a, mojih bera i uniforme. 

 

Oh mamma made me cherry pie Food so good to make you strong When you're dancing all night long Fresh vitamins and fruits

Sećam se tih dana, pred bratov rođendan često je nestajala struja. Tu neki iz komšiluka su pomogli da iznesemo stari smederevac napolje iz šupe. Mati nije mogla na električnom da napravi bratu tortu. Sećam se komšinica je donela oraje i jaja, nešto mleka i puding... ... ... ...


Fresh vitamins and fruits Pure organic from the root Like the west has never taste Mr. junk food soldier

Tih dana smo se mnogo igrali lopova i žandara. Reon je bio između Filipa Višnjića i Jalijske Prve, tačnije između Proleterovih Baraka. Jedino nije smelo u Crni Prolaz. A Crni Prolaz je bio razmak između drvenih šupa kod baraka, kroz koji se ulazio u voćnak deda Miloša iz Kuzminske. Bili smo banda Radojević, mlađi i stariji Cvajguz, mlađi Ilić, blizanci Zoran i Zlaja, ona sada prsata Branka i ja. E a taj Ilić što je taj bio Tarzan. Taj se popne na krov barake od Slobe Goveda (od milja ga stariji tako zvali, zvao se Slobodan Milošević, a i ličio je na njega u svakom pogledu), a kad ga vidiš ko od šale je skakao sa krova i bežao kao da mu je poslednje. Tih dana sam i prvi put držao telefon mobilni u ruci. Mlađi Cvajguz uzeo od ćaleta. Zmijica, jaoooo radosti kakav crni tetris.

Hey Mr. junk food soldier Hey merciless conqueror Sympathizer of the gold See my people on the street

Prošlo vreme, tata došao kući. Došlo vreme da se ide po knjižice. Imao sam neki revolt tad. Svima su nam dali po ocenu na gore. Ja sam znao sebe tad. Polu godište 4,89 , a na kraju 4,16-4,36. I nije mi se svideo taj prosek što su nam svima poklonili. Ja na kraju godine 4,89, pa nema šanse. Nisam ja dzabe dangubio dane igrajući se na ulici s proleća i leta. Videlo se to i na grupnoj slici. Svi srećni nasmejani, svi knjižice sa diploma. I koji su zaslužili i koji nisu. Ja iskreno nisam. Zato sam se tad i slikao bez diplome i knjižice u ruci, sa nekim čudnim izrazom lica. 

See my people on the street Dancing to the reggae beat Them can never cage me I'm a man born free

Zove mene Drezga, kaže zvao ga profa da dođemo do škole da preuzmemo diplome. Ne znam ni zašto smo poneli trube tad u školu kad nismo trebali da imamo predavanje. Elem, krenuli mi nazad, a ispod Stoteksa u onom ajnfortu svirao jedan stari ciga harmoniku. Stali mi pored njega izvadili trube iz begova i opleli:

do si la, do si la, do si la, do si la, si la sol, sol fa mi. do si la, do si la, do si la, do si la, mi re do si la, si la sol fa. Sve osmine, po koja cetvrtina i puno sinkopa. Da, desetogodišnjak, devetogodišnjak i ciga sa harmonikom u poznim šesdezetim u sred centra grada sviraju Vidovdan. Nicim izazvani.

 People lift your heads up high

Let us spit into the sky See the pilot crash down

And remember 99'

Uvek sam se vraćao kući pored ZKS-a, Kuzminskom do Pevčeve knjižare pa desno do Filipa Višnjića. Sad, na tom putu gde je sad ona kuća sa kancelarijama Rezervata Zasavica, tih dana je tu bila neka mladež. Ušao tako jednom, vraćajući se kući iz muzičke da vidim šta ima. Imali su mnogo onih malih meta i nekih letaka. Pisalo je: GOTOV JE! Uzeo sam tih meta. Vazda mi je trebalo. Počeo sam da treniram i streljaštvo sa Sretom Štetom i bandom iz rodne ulice kod Silosa. Pa mi je trebalo kući da vežbam sa onim plastičnim pištoljem sa okrugle plastične metkiće. 

Prošlo je tu godina par. Neki miting je bio kod hale Pinki. Svi su imali neke žute zastavice. Nešto su spominjali Vojvodina, nisam budala, lala, muzara ne znam ti ja šta. Uzeo sam tu jednu zastavicu. Bilo mi iskreno zanimljivo da mašem njom. Inače to je bilo u povratku kući iz Opsesije, kako sam tamo tamanio pljeskavice, uf... I tako vratim se kući sa tom zastavicom. Tata Neša kad je video zastavicu takvu šamarčinu mi je udario, mislim da se i pokojni pradeda Slavko počešao u grobu. Kaže nisam ja išao dole da bi ti izrastao u govedo, već da živiš u Srbiji u celini. Mislim da sam tog trenutka postao Lala. And remember 99'

For the future reference Never mess with Serbia So long goodbye

*Jako retko kupujem taj NoProblem, budi neke uspomene. A neke uspomene treba da ostanu u staroj kutiji od cipela. Skrivenoj u uglu šifonjera iza stare odeće. I samo tako ponekad da je otvorimo. Čisto da ne zaboravimo.

** Tekst pesme je Fc Apatride Utd - Serbia 99

https://www.youtube.com/watch?v=RNcPrDTF39w

Interiores cogitationes.

   Jedna od onih, od onih prica koje vodimo sami sa sobom. U svojoj glavi. U praznoj sobi, koja zamenjuje neki od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima. A umesto nekog slatkog nekrstenog belog vina, ispijas vino iz privatnog podruma. Ne znam za vas, ali ja upravo drmam iz podruma matorog Kovacevica. A umesto tamburasa u pozadini ide Aca Lukas - Lesce, uzivo sa YouTube.
  Jedna od onih prica, kad bi pustio suzu, jer se osvrces na proslost. Ipak proslost je uvek bila uzrok mnogih suza. Samo sto i ako si sam, previse si isamaran da bi pustio makar jednu suzu. Onu suzu koja u najtezem trenutku krece iz samo jednog oka...

Ukradi ruze najlepse,
sto vire iznad ograda.
U bastama ispod Zvezdare,
umesto mojih pozdrava.

  Ukrao sam ruzu sto je virila iznad plave ograde. Cekajuci 65icu na uglu Djuriceve i Svetog Nikole. Mada sam mogao sacekati jos u Ljubice Lukovic(Dragice Pravice) odmah ispred starih zgrada. Ali ipak to je bila poslednja setnja Severnim Bulevarom. Pocetak prvog od mnogih pocetka, ka olujnom mestu gde su samo retki stigli. Zbilja jeste olujno kad krenem tom retrospektivom. Od pecenja iz pecenjare Izgubljeno Jagnje u Dimitrije Tucovice i prvog bureka iz pekare Trpkovic iz iste ulice... Do... Necu reci poslednje krigle tocenog piva iz Paba u Karadjordjevoj. Od partije tenisa sa mojim Cica Kuretom ispred Patrisijinog doma, do krigli piva sa mojom stokom vajarskom, muzickom, a mogu reci i pravnom kao i menadzerskom. Od raznja na Letenci do pecenog kotlica u Pocerskom Pricinovicu. Ko bi rekao da cu naci najbolje ljude, iz mesta gde sam samo najgore doziveo... Spanska novela je to... Kanda ima istine u onom Balasevicevom stihu: ,,Samo retki nadju retke" ...

I ako te nekad probude,
ptice sto rano polecu.
Ti budi najlepsa,
neka se za tobom okrecu.

  Ne oblikuje nas karakter ni roditelji, ni televizija, ni prijatelji, ni okruzenje... Oblikuju nas dogadjaji i razgovori koje prezivimo i dozivimo... Neki smo stene, a neki su jesenji list na vetru.

A voleo sam svece da palim po stanu,
Navucem roletne cak i po danu.
Beznadezno romanticno dusa.

Koliko god se prestavljali jaki ili slabi. u svima nama jedna sveca treperi. Hteli mi da je ugasimo ili ne, poricemo ili dokazujemo. Ona je tu...

Ne trebaju reci, oci su ogledalo duse.



  

Si fueris Romae. Romano vivito more!

   Jel' znate vi Gosn. Ignjata Junga? Ne nije u pitanju nikakva psihologija i deljenje tipova ličnosti  po Jungu. Jel znate barem ulicu Ignjata Junga u Jaliji? Mi iz Filipa Višnjića smo redovno igrali fudbal protiv derana iz te ulice. Elem.
   Sirmijum sigurno znate, ako ništa drugo, barem ste čuli za Sirmijum. Da vam sad ne pričam kakav je to grad bio. Sirmijum je kao i svaki veci, ozbiljan grad imao akvadukt. E sad, gosn. Ignjat je bio varoški uča. Ali je tako u slobodno vreme voleo da kopa. U tom svom zanosu kopanja je mislio da je iskopao ostatke logora avarskog kagana Bajana, koji je služio za vreme opsade Sirmijuma. Medjutim posle je bio svestan da tako velelepna gradjevina ne može biti vojnički logor. O da to je ostatak Maksimijanove palate. To vam je kad krenete za Jarak pa tamo malo posle onoga što je ostalo od Matroza sa desne strane. Tamo gde je ono čudo za zalivanje, e tu. Tamo kod Doma Vojske sa leve strane. Ima jedan krajputaš na kojem piše ...ostaci Sirmijumskog akvadukta... A od akvadukta nema ni a. Dobro de, ne mogu kazti da nema. Ako se dobro zagledaš u kanal, možeš videti po koji gurpisani kamen. Al ko bi rekao da je to akvadukt. E pa derani moji Gosn Ignjat Jung je rekao da je to akvadukt. I rekao je sram vas bilo. Kad su porusili akvadukt i materijal iskoristili za gradnju puta Mitrovica Mandjelos, gosn Ignjat je napustio mesto varoškog uče i zaveka otišao iz grada. Niko ne zna gde je otišao i kako je živeo...
  Ne raspolažem slikama gosn Ignjata, a ni sa nekim velikim informacijama o gosn Jungu. Ali bih imao svašta kazti na račun tih djilkoša. A mogao bih vazda pisati i o Glacu i o Gosn Glacu i o Sirmijumu, ali dobro de. O tom, po tom.

*Neke zvanične informacije o Ignjatu Jungu
Rodjen 1860, smatra se da je preminuo 1915. Radio je kao učitelj. Zaslužan je za podatke o nekim, sada uništenim antičkim lokalitetima. Živeo je u kući pored sadašnje tehnološke škole. Nakon rušenja akvadukta, napušta posao i odlazi iz grada. 

U prošlost kroz pendzer firangama kićen.

   Jel se sećate vi čika Josipa Flajšmana? Ako se sećate, mogu vam reći da se dobro držite, pošto se on ne drži već jedno 80ak godina.

     Sinagoga, malo u šrege je Palestina.  (Ugao Dositejeve i Sv. Save)

Kuća čika Josipa Flajšmana

   On je živeo na obodu onog Mitrovačkog trga, koji je mahom cincarima nastanjen bio. Sa balkona njegovog doma mogao si, izvnjavam se, možeš da vidiš ceo Žitni Trg ka Zapadu. A ako se potrudiš možeš i da vidiš Crkvu Sv. Dimitrija na Istoku. Ne znam kakav je čovek bio, ali mi pričao dedo udbaš stari, da je taj bio ozbiljan lovator. Čak je pomogao i gradnju Sinagoge(Mislite da se stara zgrada Gimnazije dzabe zove Palestina?). Neki nekršteni đilkoši su u podrumu kuće, sa tim balkonom napravili jedan ozbiljan detektor laži u cilju ispitivanja lokalnih bećara. Ima tu i spomen ploča na toj kući, čisto da se ne zaboravi.
  Eto, ko bi rekao da će sada u toj kući neki mladi derani ispijati bačve piva. A odakle pivo? To već moram pitati čika Hajnrih Vajsa. Ima tu i priča o porodici Kuncl čija je grobnica redovno plašila u večernjim satima, nas koji smo išli kući pored Katoličkog groblja iz Popovićeve škole. Ali to su već priče za jednu drugu priliku.
                                                        E ovo je od ovih Vajsovih, da da PIVARE!

,,Palestina" - nekada mesto gde su mladi jevreji, primali osnovno obrazovanje. Kasnije naši stari, završavali 9. i 10. razred.
                     




Josip Flajšman- Trgovac, rođen u Budimpešti 1866. Sin Eduarda i Beti Flajšman. Umro nasilnom smrću za vreme ,,Shoah-a"(Holokaust). Predsednik Jevrejske veroispovedne opštine, na njegovu inicijativu početkom 20. veka podignuta Sinagoga.






I za kraj pojašnjenje dva prideva, NEKRŠTENI ĐILKOŠI je(su):
Polher Adam - Gestapovac, Ivan Logarević - šef policije u Sremskoj Mitrovici inače istaknut u proganjanju Jevreja, Knez Ferdo - šef policije u Sremskoj Mitrovici, Truhar Franjo - šef policije u Sremskoj Mitrovici,Đurić Eugen - šef policije u Sremskoj Mitrovici, Brensictek Radoslav - rukovodilac rušenja Sinagoge isto iz Sremske Mitrovice, Kata Pivarević - Arkan ondašnjeg doba, dakle pljačkaš praznih jevrejskih kuća, isto iz Sremske Mitrovice, Gamiršek Vladimir - ustaški funkcioner isto iz Sremske Mitrovice, za njega imam neku nepouzdanu informaciju da ga je Jovanka Gabošac pljunula pred streljanje, Z(C)ingel Đuro - policajac, gestapovac iz Sremske Mitrovice, Simon Antun - Gestapovac iz Sremske Mitrovice, itd, itd, itd...

*Posebna zahvalnost g. Miroslavu Liščeviću, što čuva stare slike Mitrovice od gubitka u tragu vremena.

Ponos na mlade naraštaje O.Š. Jovan Popović. Btw u moje vreme u toj školi nisu trebale kamere. Znalo se da pušimo iza školske biblioteke, znalo se ko je polupao prozor kancelarije pedagoga Mire Pevac i da se vazda vaćarilo na stolićima za stoni tenis.
https://www.youtube.com/watch?v=vGPSdXeWqUM

Kunst je iznova krenuti

  Ne znam baš kako bih ovu priču započeo. Vazda stvari bih hteo kazati. Mozda da odgovorim na zamerku vas kojim Sava teče u desno, nama kojim teče u levo. Jeste, kod vas su kapije i ograde niske, otvorene i jasno vam se avlija vidi. A i bedem do komšije je isto tako do struka. Visine da ga i terijer iz šege može preskočiti. A kod nas visoke, nemož im ni iz zatrke vrh dohvatiti. A tek oni gongovi... Mater im... Nemož ko čovek ni u avliju da vam se zaviri. Jeste, tako je. Vaistinu su nam bedemi i tarabe visoke. Svako u svoju štalu gleda. A komšu viđaš za svečare i slične terevenke i posle drugog frćoka rakije ni ne setiš se da čantraš. Da čantraš kako je onaj komša Pera, mater mu za po brazde zagazio među i slične teme da Peri crkne krava. Ipak bolje mu rodio kukuruz ove godine. Ma koga bole...

  A ja evo, opet imam sve što mi treba. Frtalj leba, i komad ravničarskog neba. Ahaaa... Čim mi Fruška ispred, a Sava iza, postanem toliko dalekovidan da vidim i kad se šeće Protina kći. A tek kad vidim dno Fruškogorskog balona, iii... Ma dalekovidan na više nivoa. Nije da nisam ni u ovoj varoši sa pogrešne strane Save viđao dno. Al` tad krene neka nostalgija mater joj, sve neki razdragani čilaši na salašu i firange svezane u mašnu u sobi do šora prolaze kroz glavu. Mada nisam nikad imao čilaša, a ni vranca, al dobro sad... A ni firange nisu bile baš one prave čipkane, nego neke sa Rumskog Vašara od nekog kineza. Al su bile u sobi do šora, na
pendzeru sa kog se vazda ćućorilo sa komšinicama. Pa most Sv. Irineja, čoveče pa tamburaši što sviraju prave bećarce. A ne ove modernizovane starogradske, kad ne umeju da tamburaju Četr Konja, o čemu dalje da pričamo.  Eee pa krenu one lepe uspomene, pa sve u superlativu. Pa gulaši, pa ražnjevi i ražnjici. Milinica jedna. A kad dođe momenat da ih moliš da tamburaju Jesen Stiže Dunjo Moja, koju inače skrate za strofu i pol... E tu je derane daj da platimo, pa da idemo. Ma presečeš, spakuješ prnje pravac autobus. Šabac via Majur via Štitar via Dublje via Klenje via Bogatić via Bog te pitaj upiša se živ via Mačvanska Mitrovica. Ono da si krenuo vozom Beograd - Bar pre bi stigao. Zagaziš prvi, od tih 262 i pola koraka kolko je dugačak Most Sv. Irineja i već čuješ ono hiphophiphop koje se pretvara preko hiphopahiphopa u hipahapahipahapa. Pa sa pola Mosta Sv. Irineja vidiš zvonik Crkve Sv. Dimitrija... Dobro došao na stranu gde kad tražiš amper, dobiješ amper i ne gledaju te belo kako da ti daju struju... Mislim... Odjeknu aber, eno ga vratio se... Svi ono jesi ti onaj sto je ono i to? Bio sam. A šta je sa onom? Uvenula, ko i crvene i bele ruže što poklanjane su. I šta ćeš sad? Kako šta? Otresem bagov i stavim nov duvan u novu lulu. Ajte s milim Bogom. Zagazim kućni basamak, dobro ti došo dome moj. Prvo jutro, pa ne znaš gde bi i šta pre. Malo čudni, ti novi klinci ovi ovde ko i oni amo. A i ovi stariji klinci nisu kao što su bili, a i fale tu neki sokaci. Nije baš sve kao što je bilo. Ili jeste?
Ta sa milim Bogom, dunem prašinu sa buklije natočim Belog Karlovačkog pa pravac medj stare bećare. Gledaju nešto čudno ko da sam u vagrobu. Ravanice mi, posle prvog dna buklije sve leglo na svoje.

  Sad nisam siguran zašto sam vam ovo ispričao, al kako kaže Lane, što ne škodi mora da koristi. A i ne mora.